Sposobnost, a ne pol: Da li je vojnički poziv za žene?

Pitanje prisustva i uloge žena u vojsci jedna je od onih društvenih tema koja neprestano izaziva žestoke debate, strasti i, nažalost, čvrsto ukorenjene predrasude. U srcu ovih rasprava često se ne nalazi težnja za objektivnom analizom, već sukob između arhaičnih shvatanja o rodnim ulogama i savremenog stava koji individualne sposobnosti stavlja ispred bilo kakve generalizacije. Ovaj tekst ne nastoji da da konačan odgovor, već da rasvetli različite aspekte ove kompleksne teme, razbije neke od najčešćih stereotipa i podstakne na razmišljanje zasnovano na činjenicama i logici, a ne na predubedenjima.

Suština vojnog poziva: Više od "jurnjave za puškama"

Jedan od centralnih nesporazuma u debatama o ženama u vojsci leži u krajnjem pojednostavljenom shvatanju šta vojni poziv zapravo podrazumeva. Kao što je jedan sagovornik u diskusiji istakao, vojska nije samo jurnjava za puškama i valjanje u blatu. To je kompleksan sistem koji zahteva širok spektar uloga, veština i ekspertize. Da, postoji izvršni, borbeni čin koji zahteva izuzetnu fizičku izdržljivost, snagu i psihičku stabilnost. Međutim, vojska se takođe oslanja na strateško planiranje, logistiku, komunikacije, medicinu, inženjering, obaveštajne podatke, upravljanje savremenom tehnologijom i još mnogo toga.

Selekcija za bilo koju od ovih uloga, pa i one najzahtevnije borbeno-pesadičke, nikada nije svedena na jedan jedini faktor. Kandidat mora da prođe kao celina. Fizička snaga je važna, ali nije jedini uslov. Psihološka testiranja, sposobnost donošenja odluka pod pritiskom, timski rad, strateško razmišljanje i moralna čvrstina podjednako su presudni. Upravo na ovim poljima mnoge žene pokazuju izuzetne, a čak i superiorne kapacitete u odnosu na prosečnog muškarca. Svest o ovom širokom spektru zadataka je ključna za razumevanje da vojska nije monolitan "muški klub", već organizacija kojoj su potrebne raznovrsne talente.

Fizička sprema: Lavice, mekušci i individualni kapaciteti

Najčešći argument protiv žena u borbenim ulogama tiče se fizičke razlike. Nepobitno je da, u proseku, muškarci poseduju veću mišićnu masu i snagu. Međutim, rasprava zasnovana na proseku je opasno obmanjujuća i nepravedna po pojedinca. Kao što je primećeno, među muškarcima ima mekušaca, a među ženama i te kako ima pravih lavica - psihički i fizički spremnih osoba koje bez većih problema mogu da nose teško naoružanje, izdrže duge marševe pod opremom i izađu na kraj sa ekstremnim uslovima.

Poređenje "prosečne žene" sa "prosečnim muškarcem" u kontekstu vojske je besmisleno, jer vojska (bar u teoriji) ne regrutuje "prosek", već najsposobnije, najizdržljivije i najzdravije pojedince sa obe strane. Ako postoji žena koja ispunjava ili prevazilazi sve postavljene fizičke i psihičke norme za određenu borbenu specijalnost, koji je razuman argument da joj se uskrati ta mogućnost? Zabraniti celom polu pristup određenoj profesiji zbog statističke verovatnoće znači sputavati izuzetke i gubiti potencijalno vredne kadrove. Kriterijum treba da bude kvalitet, a ne kvantitet ili polna pripadnost.

Psihološka konstitucija i "životinjski nagon"

Drugi stereotip koji se često pojavljuje je da žene nemaju potreban "životinjski nagon" za borbom i preživljavanjem, ili da su manje okrutne i odlučne. Ovo je možda i najdalje od istine. Instinkt za odbranu i preživljavanje nije rodno određen. Svaki čovek, bez obzira na pol, ima urođeni nagon da se odbrani od pretnje i zaštiti svoj život. Majčinski instinkt, koji se nekada pogrešno navodi kao dokaz "nežnosti", u stvari može biti izvor neverovatne hrabrosti i borbenosti kada je reč o zaštiti potomstva ili domovine. Istorija je puna primera žena koje su se, motivisane upravo tom zaštitničkom energijom, borile sa izuzetnom hrabrošću.

Štaviše, neka istraživanja i iskustva iz konflikata sugerišu da su žene često hladnokrvnije, operativnije i bolje u strateškom sagledavanju situacije. Manje sklone impulsivnim akcijama, a više analizi različitih aspekata pre donošenja odluke, što u modernom ratovanju može biti od krucijalnog značaja. Tvrdnja da su žene psihički nesposobne za rat je ne samo pogrešna, već i uvredljiva za bezbroj heroina koje su svojim delima to opovrgle.

Istorijski i savremeni dokazi: Od Milunke Savić do kurdskih "Pesmerga"

Argumenti protiv žena u vojsci gube svaki kredibilitet kada se suoče sa istorijskom i savremenom realnošću. Srpska i svetska istorija beleže imena žena ratnica koje su se istakle hrabrošću i vojnim umijećem. Milunka Savić, najodlikovanija žena ratnica u istoriji ratovanja, samo je najpoznatiji primer. U Drugom svetskom ratu, žene u Sovjetskom Savezu i drugim zemljama nisu bile samo bolničarke, već i snajperisti, piloti i komandiri.

Danas, ove priče nisu relikt prošlosti. U Izraelu, gde je vojna obaveza univerzalna, žene služe u gotovo svim rodovima vojske, pokazujući se kao ravnopravne i podjednako sposobne. U Kurdistanskim jedinicama Pesmerga, žene su formirale posebne bataljone i bore se na prvim linijama fronta protiv ekstremističkih grupa, dokazujući ne samo fizičku izdržljivost već i neustrašiv duh. Ovi primeri nedvosmisleno pokazuju da kada društvo, kultura ili neposredna opasnost to zahtevaju, žene ne samo da mogu da budu vojnici, već da budu izuzetno efikasni vojnici.

Izazovi i problemi: Niska selekcija, dvostruki aršini i patrijarhalni mentalitet

Naravno, ulazak žena u vojne strukture nosi i specifične izazove, koji se često pogrešno koriste kao argument protiv njihovog prisustva, umesto kao dijagnoza problema koje treba rešiti. Mnogi kritičari ističu da su u nekim vojska, ukључујући i domaću, kriterijumi za žene sniženi kako bi se ispunile političke kvote, što dovodi do primanja osoba koje možda nisu adekvatno spremne. Ovo je problem sistema i selekcije, a ne inherentne nesposobnosti žena. Rešenje nije isključiti sve žene, već zahtevati iste visoke standarde za sve, bez obzira na pol.

Žene u uniformi često se suočavaju sa dvostrukim aršinima: od strane kolega koji ih doživljavaju kao "slabiji pol" koji je tu da se "udaje", i od strane društva koje ih omalovažava. One koje su tu iz istinskog poziva moraju da se neprestano dokazuju, dok se mane pojedinih nesposobnih pojedinki pripisuju celom polu. Ovaj patrijarhalni mentalitet i sklonost ka generalizaciji je možda najveća prepreka, a ne fizička snaga. Kao što je jedna učesnica diskusije primetila, problem je u tome kako se društvo odnos prema ženama koje su profesionalni vojnici, a to je rezultat mentaliteta koji ženama određuje mesto u kuhinji.

Moderno ratovanje: Tehnologija mena pravila

Priča o vojniku kao isključivo fizičkom biorobotu koji valja klade i juriša sa bagnetom zastarela je. Savremeni ratovi se sve više vode tehnologijom, informacijama i na daljinu. Operater drona, haker koji štiti mrežu, oficir za veze ili analitičar obaveštajnih podataka mogu da nanesu neprijatelju ogromnu štetu a da nikada ne vide bojište. U ovim oblastima, intelekt, preciznost, strpljenje i tehničko znanje su mnogo važniji od sirove mišićne snage. Ovde su žene ne samo ravnopravne, već i često imaju prednost.

Čak i u konvencionalnim borbenim jedinicama, moderna oprema i taktike menjaju dinamiku. Nije više samo pitanje ko može da ponese najteže breme, već i ko može da koristi sofisticirano naoružanje, da komunicira u stvarnom vremenu i da donosi brze odluke u haotičnoj situaciji. Fizička kondicija je i dalje bitna, ali je postala jedan od mnogih faktora u jednačini uspeha.

Zaključak: Pravo na izbor i dokazivanje zasnovano na sposobnosti

Rasprava o ženama u vojsci na kraju se svodi na nekoliko jednostavnih, ali temeljnih principa. Prvo, generalizacija je uvredljiva i pogrešna. Ne mogu svi muškarci, niti sve žene. Drugo, društvo treba da omogući svakom pojedincu, bez obzira na pol, da se bavi zanimanjem za koje ima afinitet, volju i, pre svega, sposobnost. Ako žena želi i može da izdrži sve napore vojnog poziva, nema moralnog ili racionalnog razloga da joj se to uskrati.

Treće, problem ne leži u ženama koje žele da služe, već u sistemima koji su ponekad korumpirani, u niskim standardima koji degradiraju profesiju, i u duboko ukorenjenim predrasudama koje ženu vide kao ukras ili teret, a ne kao potencijalnog ravnopravnog kolegu. Borba za ravnopravnost u vojsci, kao i u bilo kojoj drugoj sferi, nije borba za privilegije ili spuštanje kriterijuma. To je borba za pravo da se dokažeš na istim merilima i da budeš prihvaćen na osnovu svog doprinosa, a ne na osnovu pola.

Kao što je jedan od učesnika diskusije rekao, u vojsku treba da ide onaj koji hoće a može. Ovo "može" treba da se meri strogo, objektivno i individualno. Tek kada se oslobodimo okova stereotipa i fokusiramo se na ljudski potencijal, možemo izgraditi stvarno efikasne i savremene institucije, pa tako i vojsku. Na kraju, svaka zemlja treba da koristi sve svoje resurse - a polovina čovečanstva svakako jeste resurs koji se ne sme zanemariti.