Prezime u Braku: Između Tradicije, Ličnog Izbora i Ravnopravnosti

Pitanje da li žena treba da promeni, zadrži ili doda prezime prilikom udaje daleko je od jednostavne formalnosti. To je tema koja dodiruje temelje ličnog identiteta, društvenih očekivanja, ravnopravnosti pola i snage tradicije. Iako se na papiru radi o jednostavnom izboru između nekoliko zakonskih opcija, u praksi je to često put kroz minsko polje emotivnih ulaganja, porodičnih pritisaka i duboko ukorenjenih društvenih normi. Ovaj članak nastoji da rasvetli različite aspekte ove kompleksne teme, analizirajući argumente sa svih strana i ističući značaj slobodnog, ličnog izbora svake pojedinke.

Tradicija kao Početna Tačka: Istorijski Kontekst i Savremeni Odjeci

Običaj da žena uzima muževljevo prezime duboko je ukorenjen u patrijarhalnoj tradiciji. Kao što je jedna učesnica rasprave istakla, "žene su se nekada udavale sa 17 godina, nisu se školovale, nisu radile, nisu imale pravo glasa... pa šta će, drugo nego da uzme prezime od onog od kog potpuno zavisi u svakom pogledu". Ovaj običaj imao je jasnu materijalnu i socijalnu osnovu: žena je prelazila iz nadležnosti oca pod nadležnost muža, a promena prezimena bila je simbol tog prelaska i novog statusa.

Danas, kada su žene ekonomski nezavisne i imaju puna zakonska prava, ta praktična osnova više ne postoji. Međutim, tradicija je opstala, preobražavajući se u simbolički čin koji mnogi doživljavaju kao izraz ljubavi, jedinstva porodice ili jednostavno "prirodan" tok stvari. Za neke, očuvanje ove tradicije predstavlja povezanost sa prošlošću i kulturnim nasleđem. Za druge, ona je postala zastareli relikt koji implicitno potvrđuje neravnopravan položaj žene, sugerišući da se njen identitet mora prilagoditi muževljevom.

Kritičari tradicije postavljaju ključno pitanje: "Ako smo jednaki, zašto se podrazumeva da ja uzimam njegovo prezime? Zašto se nikada ne razmatra mogućnost da on uzme moje?". Ovo pitanje direktno ukazuje na asimetriju koja i dalje postoji u ovom, naizgled benignom, običaju.

Lični Izbor: Širok Spektar Razloga i Osećanja

Srž savremene debate leži u pravu na lični izbor. Žene danas imaju zakonsku mogućnost da zadrže svoje devojačko prezime, da uzmu muževljevo, da ga doda svome ili, u retkim slučajevima, da muž doda njihovo. Ovaj izbor, međutim, nikada nije donesen u vakuumu.

Zadržavanje Sopstvenog Prezimena

Za mnoge žene, prezime je sastavni deo identiteta. Kao što jedna učesnica kaže: "Da nosis smrdljive čarape godinu dana, bilo bi ti ih žao baciti, a kamoli prezime - deo svih tvojih uspomena, deo tebe". Ovo je naročito izraženo kod žena koje su izgradile profesionalni ugled pod svojim prezimenom, koje imaju specifično ili retko prezime, ili koje ga doživljavaju kao vezu sa sopstvenom porodicom i poreklom. Za neke, zadržavanje prezimena je i simbolički čin potvrđivanja sopstvene autonomije unutar braka.

Uzimanje Muževljevog Prezimena

S druge strane, brojne žene sa zadovoljstvom uzimaju prezime svog partnera. Njihovi razlozi su podjednako validni i često emotivno nabijeni. Za neke, to je romantičan gest ljubavi i posvećenosti, želja da se oformi porodična jedinica sa zajedničkim imenom. "Želela sam da se svi prezivamo isto - ja, muž i deca", ističe jedna od njih. Za druge, to je jednostavno stvar praktičnosti ili ličnog osećaja da im se novo prezime više sviđa. Važno je napomenuti da se mnoge žene koje biraju ovu opciju žestoko suprotstavljaju ideji da su time manje vredne ili "manje emancipovane". One svoj izbor doživljavaju kao autentičan, a ne kao pokornost tradiciji.

Kompromis i Dvojna Prezimena

Dodavanje muževljevog prezimena svome predstavlja popularan kompromis. On omogućava ženi da zadrži vezu sa sopstvenim identitetom, a istovremeno uspostavi vizuelnu i pravnu vezu sa bračnim partnerom. Međutim, ova opcija nosi i određene administrativne izazove, poput dužih potpisa i mogućih grešaka u službenoj dokumentaciji. Ipak, za mnoge je to idealno rešenje koje simbolizuje spajanje dve porodice i dve lične istorije u jednu novu zajednicu.

Pritisak Okoline: "Šta će Reći Selo?"

Bez obzira na ličnu odluku, mnoge žene se suočavaju sa pritiskom okoline. On može biti suptilan - podsmeh na venčanju kada matičar pita mladu o prezimenu, ili očigledan - neodobravanje porodice, posebno muževljeve. Kao što primećuje jedna učesnica: "Ako je danas nekoj ženi neprijatno i pitaju je na venčanju da li uzima njegovo ili zadržava svoje, i ona malo pocrveni, to je pokazatelj dokle smo stigli".

Pritisak se ne ogleda samo u podrazumevanju da će žena uzeti muževljevo prezime, već i u čuđenju, osudi ili čak otvorenom protivljenju kada se odluči drugačije. Žene koje zadrže svoje prezime često bivaju etiketirane kao "tvrdoglave", "komplikovane" ili da "prave problem ni iz čega". Ova društvena osuda može biti izuzetno naporna i predstavlja jasnu prepreku pravom slobodnom izboru. Borba, dakle, nije samo za pravne opcije, već i za društvenu promenu svesti koja će svaki izbor prihvatiti sa podjednakim poštovanjem.

Muškarci u Jednačini: Zašto je Promena Muškog Prezimena Tako Retka?

Jedna od najzanimljivijih tačaka debate otkriva koliko je ideja o promeni prezimena i dalje rodno usmerena. Dok se rasprava uglavnom vrti oko toga da li žena treba da promeni svoje, gotovo da se ne pominje mogućnost da muž promeni svoje. Kao što primećuje učesnica: "Meni je fascinantno kako ni jedna žena ni ne razmatra mogućnost da muž uzme njeno prezime. Najdalje što mi idemo u korišćenju svojih prava je da zadržimo svoje."

Pojedinačni slučajevi muškaraca koji su uzeli ili dodali ženino prezime postoje, ali su izuzetno retki i često izazivaju veliko čuđenje, pa i ismevanje. Ova asimetrija jasno pokazuje da, iako žene imaju više izbora nego ikada, društvena norma i dalje favorizuje mušku liniju. Promena muškog prezimena doživljava se kao gubitak identiteta, dok se promena ženskog često vidi kao "prirodan" deo procesa udaje. Prevazilaženje ove dvostruke mere zahtevalo bi temeljnu promenu u percepciji muškosti i porodičnog nasleđa.

Pitanje Dece: Čije Prezime Nose?

Debata se proteže i na sledeću generaciju. Ako roditelji imaju različita prezimena, čije prezime će nositi dete? Zakon u Srbiji dopušta da dete nosi prezime oca, majke ili oba roditelja, pod uslovom da sva deca istih roditelja imaju isto prezime. Ovo otvara prostor za dodatne pregovore i kompromise unutar para.

Za neke žene, davanje detetu oba prezimena predstavlja način da se i njihov identitet prepozna i prenese. "Ne želim da dokazujem izvodima na granici da sam ja majka svom detetu", objašnjava jedna majka. Međutim, ova praksa i dalje nailazi na otpor u pojedinim matičnim službama i može dovesti do birokratskih komplikacija. Pitanje dece dodatno komplikuje stvar za one koji vide prezime kao nastavak porodične "loze".

Zaključak: Kači Kulturnoj Promeni i Poštovanju Ličnog Izbora

Rasprava o prezimenu u braku nije samo o slovima na ličnoj karti. To je mikrokozmos širih društvenih borbi za ravnopravnost, lični autonomiju i prevazilaženje rigidnih rodnih uloga. Kao što jedna učesnica pametno primećuje, "najbitnije je da se neko ne oseča ugroženo ili prinuden".

Put ka istinskom rešenju vodi kroz nekoliko koraka:

1. Normalizacija svih opcija: Da bi izbor bio zaista slobodan, sve četiri zakonske opcije moraju postati podjednako prihvatljive i "normalne" u očima društva, bez podsmeha ili osude.
2. Unutarporsnički dijalog i poštovanje: Ključ srećnog braka leži u međusobnom poštovanju i sposobnosti da se dogovore. Pritisak, ucenjivanje ili omalovažavanje partnerovih osećanja vezanih za prezime loš je početnik za bilo kakvu zajedničku budućnost.
3. Promena narativa: Umesto da se promena ženskog prezimena podrazumeva, matičari i društvo u celini mogu početi od pretpostavke da će svako zadržati svoje prezime, osim ako drugačije ne izjasne. Ovo malo pomera teret sa žene i čini drugačije izbore manje "spektakularnim".
4. Podrška, a ne podela: Umesto da se medjusobno napadamo zbog različitih izbora, žene bi trebalo da podržavaju pravo jedna druge da donese odluku koja najbolje odgovara njenom identitetu, osećanjima i životnoj situaciji.

Na kraju, prezime je lična stvar. Bilo da ga neko menja iz ljubavi, zadržava iz ponosa, dodaje iz praktičnosti ili pak partner uzima njegovo iz principa ravnopravnosti - ta odluka treba da pripada pojedincu u braku. Prava emancipacija ne ogleda se u tome da li nosimo očevo, muževljevo ili majčino prezime, već u slobodi da, bez straha od osude, biramo ono što za nas ima smisla. Tek kada budemo svi - i pojedinci i društvo - prihvatili tu slobodu, možemo reći da smo zaista napredovali.